Ovaj post je i za one tate koji nisu bili vešti da verbalizuju svoja osećanja, za one koji nisu ušuškavali noću i budili za dobro jutro. Za sve nas kojima se pobrkao muško-ženski princip, pa smo ulogu žene povezivale sa nekakvom borbom sa životom, sa muškarcima, sa mamom, sa profesorom, sa pesmom u kafani, sa tim istim tatom u sebi, sa samopouzdanjem, sa svim jebote! Iii najzad, za sve nas koje smo uspele da pređemo igricu, da pobedimo ćaleta u sebi, da ga prihvatimo razumemo i na kraju obožavamo, znajući da na taj način svesno biramo zauvek obožavamo opasno bitan deo sebe. Za sve nas koje smo se nekako duplo borile sa sopstvenim demonima i na kraju tako ozdravljene uspele da izaberemo drugačije za svoje ćerke.

Uz veliku zahvalnost za sve lekcije koje mi je on doneo i potpuno prihvatanje da mi je baš takav jedan tata trebao, jer kako bih drugačije sve ovo danas znala?! I ovo i štošta neophodno, usput, uz baš tu lekciju, naučeno (oh,toliko je toga na tom spisku).

Kad malo bolje razmislim, da opet mogu da biram, iste bih roditelje izabrala i da sve bude isto, isto, baš isto. Hvala vam mama i tata za ovaj preeedivan život, za mogućnost transformacije besa i nemoći u ČISTU LJUBAV (automatski moć).

I još jednom čestitke svima nama koje smo danas jake i živahne i sijamo poput tek izrađenog čelika! Čestitam svakoj od nas kojima će se, kada se nasmejemo, u uglu usana zauvek videti da tu nekad nešto sa ocem i nije baš najsjanije teklo, ali koje smo uspeleee da to preokrenemo u svoju najveću snagu i radost!