Kao da sam potpisala ugovor sa sobom kako će ovo, uh, pa sigurno u narednih 10 godina sve da izgleda. Neke stvari sam ostavila otvorene -da se dogode spontano, bez da imam predstavu o tome i koje su. Ali, podugačak mi je spisak onih koje sam ko u vosku, zakucala, rešila, one za koje sam trista posto sigurna da ih pre svega želim. Da su mi potrebne i bitne. Da su moje i istinite. 

Opaaaa bato, život vuče za rukav, štipa, steže i kaže “ček ček malo si se zaigrala”, sve se menja. Rapidno. Ti prva i ono što je važilo više ne važi. Jebiga. Ili važi, ali u skroz drugačijem obliku, nameni.” Zato mi mnogo vas piše da baš u ovim danima oseća tektonske poremećaje sopstvenog tla. Onog koji smo isplanirali, kupili. Naši hektari, naša zemlja, imam projekat za istu. Ja kupila! Ja nasledila, ej!!! 

Pa valjda znam šta želim- ogromnu drvenu kuću. Kamen, drvo, staklo. Znam eneterijer, znam svaki ćilim koji želim u njoj. I posteljinu. I kuhinju i slavinu. Onu gotivnu, veliku iz IKEE. Sve znam, vidi imam nacrtano, vidiš li?!

A šta, ako treba da je samo prodaš? Da, da tu istu zemlju. Da nekom drugom bolje služi. I da kupiš novu na drugom kraju sveta. A šta, ako ne treba da sagradiš kuću, ta zemlja je plodna ze lešnike. Ili kupine? A šta, ako ipak treba sa sagradiš baš tu, tu kuću, ali ukućane  i prijatelje koje si u njoj videle će zameniti neki drugi ljudi? Hm, a šta ako ostanu isti, ali vam odnosi budu lakši i drugačiji? 

A šta šta šta??? Ništa. Surfuj. I ne kontroliši. Znaš da je to je besmisleno. Progutaće te talasi. Pusti što pre, jer ako ne pustiš lako, život će ti udesiti da pustiš jako. I biće još bolnije. I teže ćeš isplivati.

Vreću strasti, istine i vatre smo sakrili od samih sebe i od drugih.Skidamo  slojeve. Ruši se sva infrastruktura. Znam da osećate. Boli u pm, ko deo po deo da nam neko guli sa nas. Gulimo ih sami, jer upravo to naše srce ište. Ne spominji mi ovde mozak, molim te. Karte za njega su odavno rasprodate.

Sada se skidamo, da da – sa najopasnije droge ikada-“ja znam sve, ja sam u kontroli leta 24/7 i kad nisam, umirem od straha.” 

To nam se dešava. Ništa drugo i niko drugi. Ne pitajte znam. 

Radost i mir takođe dolaze ka nama, stižu u količini koja je proporcionalna našoj spremnosti za sopstvene istine. Ajde, jer nema reprize.